Delo

У СУСРЕТУ 171 У соби одједном би тихо. — Волите ли ви април? — упита девојка једва чујно. — Много. Тодор Павловић гледаше ка њој. Обасјана месечином, она је изгледала необично лепо. Њена висока фигура оцртавала се јасно према млечној белини, која је падала на њу озго. Он је гледао ту слику и намах му се помути нешто у свести. Учини му се да је цео живот заношљив и очарљив. Он пожеле да се дигне, да приђе тој девојци, која га тако чудно привлачи, па да загрли њено топло и обло тело, у коме има толико уздрхталости. Нека сладуњава језа испуни му цело тело, пењући се полако, голицаво, од колена до грла. Његова рука, која беше наслоњена на сто, клону изненада и он уздрхта. Тада се стара врати. — Шта је, Перо, ти спаваш! — повика она, чудећи се своме зету. Илић се трже и поче да се тегли. — А ја задрем о. Извини, Тошице. — Ништа, ништа... ја сад идем. — Ама, седи! — Не, не, не могу. — Седите још мало, — рече девојка молећиво. — Не, морам да идем... опростите... доста је... Сви покушаваху да га задрже, али га једва натераше да попије кафу. Он узе свој шешир и штап, па се поче поздрављати. — Да те испратимо, — рече Илић. — До капије... Ама, што још ниси седео ? — Не могу... доцкан је. Сви пођоше за њим. Код капије Павловић опет захвали на дочеку. Он се рукова са свима, а на послетку и са девојком. — Хвала! — рече он тишим гласом. — Па дођите опет, — одговори она задовољно и стеже му руку. Тодор Павловић скиде шешир и пође низ улицу, идући испод уцветалих багремова, који су мирисали гушећи сладошћу. — Лаку ноћ! Збогом! — викали су за њим. — Дођи сутра, али зацело, — чуо се продерани глас Петра Илића. — Лаку ноћ!