Delo

174 Д Е Л 0 Научи ме какве могу имат' наде; Тако драг се говор ваздан слушат даде; Љубави нам никад довољно слободе Обећати нећеш да на светлост оде. На потајне сплетке да ли ти што вели Што су их дон Санчо и Родриго сплели ? Да из твојих речи приметио није Да спрам једног више љубави се крије? Елвира. Не; рекох да срце, немарност вам жива, Нит им руши наде, нити их улива, И да, не гледећ' их ни љупко ни строго, Чекате ког отац изабрат' би мог’о. Та га пошта трону; и усне и очи И све, видех да му о томе сведочи. И како чекате да ли још што има, Ево шта је рек’о о вама и њима: „Достојна су оба — ког би она хтела Оба су од рода племенита, смела; Млади су, ал’ ипак у ока дубини Сја славна врлина праотаца њини’. Нарочито нема Родриго на себи Црте што јунаку приличила не би; А са огњишта је ратницима плодна, На ловору самом места су им родна. Очева му храброст, нико није крио, Важаше за чудо, док је млађи био; Заслуге му ббре на чело донеше, Оне и сад зборе шта он некад беше. И од сина чекам што у оца велим Видех, нек га воли моја кћи — ја желим“. Он у сенат хтеде, те час који дође Прекиде нам говор који истом пође; Али из то мало речи видет’ мого’ У избору да се не колеба много. Краљ жели да узме васпитача сину; Њега такве части никада не мину: Избор је сигуран, а холост му стара Неће дати да се супарништво ствара. Као што му дела нису равног дала,