Delo

с и д 175 И у тој ће нади бити без ривала; А како Родриго излазећ' са већа Рече своме оцу да се предузећа Подухвати тога, судите да л’ бољи Час треба да чека, је л’ вам све по вољи. Химена. Чини ми се опет да ми душа сада Одбацује радост и у зебњу пада: У тренутку ствар ми други изглед доби, Те се у тој срећи и зле бојим коби. Е^вира. Тај страх ће вас, срећом, опет брзо проћи. Химена. Хајде, чекаћемо шта ће најзад доћи. I СЦЕНА ДРУГА. ИнФаит^иња, ^Леонора, па^. ИнФант^иња. Пажу, с моје стране иди до Химене, Реци нека данас очекује мене, И да сам на њену леност много љута. (Паж се враћа.) хЛеонора. Госпо, иста жуд вас тишти сваког пута; Када сте год с њоме, дан не прође који, Ви питате како с љубављу јој стоји. ИнФанткиња. То је зато што је ја скоро нагоних Да се пода дражи дивних црта оних. Она мојом руком Родрига ког воли Држи, а Родриго њезин понос холи Мноме је потук’о: и кад то учиних, Старам се да буде крај болова њиних. хЛеонора. Госпођо, кад год им успех се укаже, Бескрајна се туга на вама покаже. Да љубав, што њима пуну радост даје, Вашем срцу горку тугу не задаје? И да л’ тол’ка брига што вас њима гони Несрећном вас чини кад су срећни они? — Слободна сам много, опростите мени.