Delo

КРОЗ живот 219 „Мора да вам се нарави не слажу“. „А нисмо имали никакве међусобице. У политику, чини ми се, никако се није ни мешао, а ђаци се највише због тога и завађају, бар ја, док сам био на университету, с киме сам се год споречкао, због тога је било. Све је нешто чепркао, постављао неке проблеме, истраживао неке максиме. Од силнога чепркања, мислио сам, неће никад ни свршити. Али да никад ни за какав рад неће бити, у то се нећу преварити. Ето, откад је свршио па је све по неким клиникама и санаторијама, где непрестано по туђем упуству ради“. „Али сад се баш решава, да сиђе доле као практичан лекар“. „Сад кад му је мозак размажен као какво господско псетанце. Зар ти мислиш, да ће он сад хтети мислити о нечијем магарећем кашљу, кад му се прохте читати Шопенхауера ?“ „Ожениће се, па ће већ и он ући у ред“. „Да, ако се може у мислима оженити. Али ту треба испросити, наћи кума и старога свата, посвршавати милион разних ситница, па онда, ах, ићи и на венчање, — и за све то он није нимало способан. И ја ти кажем, да нема онако богатога стрица, чији је сад једини наследник, он би крај све своје докторске дипломе умро од глади. То ми је сад и Завишић потврдио. Боље би му било да је свршио философију. „Зна ли се он одавно са Завишићем?" „Чини ми се, да су се овде упознали. Видео у Завишића наше листове, па му пришао. Завишић вели да му спочетка не беше мило, али да му је после годило његово наивно-одушевљено схватање живота“. „Завишићу се заиста, по твоме причању, није могло никад приговорити ни да je био наиван, ни одушевљен. Он је ишао право свом себичном циљу. И постигао га, како велиш, преко свакога очекивања. И какве радости има садодтога? Ето, у томе је разлика између идеалних и ваших „практичних“ циљева. И кад погледаш на Завишића зар можеш осуђивати Мариновића!“ Милица је устајала и пришла балкону. Хтела је да сакрије своје узбуђење и своје незадовољство Давидом. Али је Давид то осетио, као што је и осетио, да је у том тренутку и сувише заведен био својим материјалним успехом. Заиста се на Завишићу могло видети да такви успеси нису извори трајнога задовољства. Давид јој се приближи: „Милице, ти си идеалиста, и веруј ми, да те ја управо зато и волим што си таква. Али наш нас