Delo

ИЗ НАШЕГА ВРТА 241 већ била фина, престоничка отмена музика. Тада је наш врт трештао од силне свирке и песме. Али су и тада прави виртуози још ипак недостајали. Но најзад су се и они јавили божански славуји! Прво је дошао један — један али вредан. Како је био неуморан, и дању и ноћу! И он je тако јуначки издржао сам две пуне године. Онда му је пришао у помоћ и још један, а идуће их је године било већ тројица, и тако је остало опет две године. Минуле, пак, године било их је равно четворица. А придошло је било још и других извежбаних певача и свирача, па се по некад наминула, на краће гостовање, чак и по која златнопера вуга, са својим веселим и шаљивим: „Бата Милија, напио са ракије, изгубио секиру!...“ Сад се може замислити, како се у нашем врту све ори баш о биљним свадбеним данима, у време најобилнијег цветања, и то не само дању већ и по целу ноћ — како је већ обичај на 66гатим свадбама. А то је тако лепа и мила музика, узвишена и величанствена, какве нема ни на једној људској свадби, па ни на царској. И тако, ето, ни у томе не оскудевају свадбени биљни дани у нашем врту, који теку тако пријатно, тако заносно, да се ништа не може пожелити лепше ни милије. А моје је уживање сада у овој красоти двогубо веће и пријатније, кад знам, да они гиздави цветићи на милим биљчицама нису само мртва, укочена лепота, без смисла и цељи, већ да и они имају тако узвишену сврху и тако дубок смисао, као и наш људски живот и — наша породица, Ср. М. А, Дело, књ. 71. 1(3