Delo

ИЗ НАУКЕ О ЖИВОТУ III У новије време извођени су многобројни огледи и са биљ кама и са животињама по примеру Менделових огледа, да би се видело у којим размерама вреде у опште резултати до којих је дошао Мендел укрштањем различитих сората пасуља. И дошло се до непобитног уверења, да је менделизовање једна готово општа појава, тј. кад год укрштамо две животиње или биљке са две различите особине, онда готово увек код потомка једна је од тих особина потпуно изражена онако, како се могла видети у родитеља који ју је имао, док се друга врста особине никако и не види, па се јавља тек у идућој генерацији, и то чиста. Тако нпр. код човека, ако отац има, рецимо, чисто плаве очи, а мајка кестењасте, у деце очи неће никад имати неку средину између те две боје, већ увек чисто једну или другу, према томе која је епистатична, а која хипостатична, али код даљих потомака мора се јавити и она друга боја (хи постатична). Овим смо ми указали у главном на све досада познате врсте «наслеђа. Оно што је битно наслеђу, то је тежња да особине родитеља сачува у деци (потомству). Ако су сполови разлучени, онда се у дете уносе увек особине двеју јединака: оца и матере. То уношење родитељских особина у потомка врши се искључиво преко полних ћелица. Према томе свака је полна ћелица у неку руку синтеза свију особина онога организма у коме је постала, она је конзерватор тога организма, који, и кад већ мора да умире, ипак на неки начин спасава самога себе, расте као што је то лепо рекао Ернст од Бера (Ernst von Ваг) преко граница свога индивидуалнога живота. Али, ма да је једна од основних улога полних ћелица непрестано обнављање живота, и то приближно у истим облицима