Delo

24 Д Е Л 0 Али докторка, као да је осетила, шта се у Миличиној души збива, отпоче сад друкчије не бојећи се нимало ни даљих недоследности. „Па онда, има случајева, где ми волимо једнога човека, а ни сами не знамо да га волимо. Ја чак мислим да и ви волите Давида, та и сами признајете, да вам није несимпатичан, али је ваша љубав така, да се скрива не само испред других него и испред вас саме. Ја мислим да бисте ви тек онда увидели да га волите, кад би која друга била покрај њега, која би се о његову љубав отимала, а не би му била сасвим равнодушна. Ви бисте у том моменту бесумње осетили да би га могли изгубити и, видите, то је већ један знак љубави. Али не бојте се, зато неће бити прилике, нити би се Давид упуштао у таке експерименте. Не остаје вам дакле ништа друго, но да поверујете штогод и нама искуснијим женама. Ви морате бити уверени да ја имам само ваше добро пред очима, и да се нећу дати завести ни својом женском природом, која иде за тим да се „ствар сврши“, нити пријатељством према Давиду". Докторка је збиља тако и осећала, као што је говорила, само што није знала да је жељу за добром Миличиним тешко одвојити од њене женске природе и од пријатељства према Давиду, и да је ту све то троје заједнички утицало. А Милица је у том моменту подлегла вештој а у свим појединостима бесумње несвесној сугестији госпође Данице и мислила да треба да пође за Давида. Тетка је опет желела да види Милицу што пре удату, бојећи се да се никада ни удати неће, ако се одмах не уда, а импоновали су јој и положај и богатство Давидово, те је говорила готово то исто, само мало друкчијим речима. Али што је на Милицу нарочито утицало у теткиним речима, што је може бити и одлучило, то беху позивања на „њихову фамилију" и на њезину матер. „Ти знаш добро, Милице, шта смо ти ја и покојна сестра увек говориле: у нашој фамилији девојке нису многи просили, оне су само једнога познавале, једнога волеле и за једнога полазиле, знаш, да се ни као удовице нису преудавале, и увек срећне биле. Ја мислим да и ти треба тако да учиниш, јер иначе, бојим се, нећеш бити срећна. Можеш ти сад мени рећи да сам жена старога кова, ал’ ја тврдо верујем у то, и да је твоја покојна мати ово којом срећом доживела, и она би ти сад то исто рекла. Вуди уверена у то“.