Delo

374 Д Е Л 0 f Владислав: Стара прича!... Ја сам се уплашио да није онако нешто... Зорка: Али он је као ван себе. Идите к њему, тамо је и Данило. Говорите му. (Чује се Милутинов промукли јаук: „Али ја је толико волим!... Зорка: Ух! (Стресе се и одлази брзо кроз лева врата). ЧЕТРНАЕСТА ПОЈАВА. Данило, Милутин, Владислав. Владислав (прилази и размакне мало завесе. СтојеНи на улазу атељеа). Што је то, Милутине? Буди човек. Данило (из атељеа): Дабоме, и ја му то кажем. Није он први. Милутин (болно): То ми није никаква утеха... (Излази лагано из атељеа; Данило за њим. Завеса остаје отшкринута). Данило: Треба да ти је утеха. Зар си само ти принуђен да се лишиш љубави! Колико их има!... Још ти си млад, одушевљен; твоје право време тек је пред тобом. (С горчином): Зло је за оне што већ више не могу да отпочну неки нови живот, што незадовољни морају да таворе дане немиле и досадне... Милутин (дошао је до дивана и спустио се на њега. Уморно): То је свеједно. Моја је љубав била рођена да испуни сав мој живот. Владислав: Ко зна! Обично се баш велика љубав брзо гаси. Милутин (мукло): Ја сам сам крив, али и она одмах тако!... (Болно): Да ме је макар мало волела, не би то могла да уради. (Зарони главу у руке). Данило (седне крај њега): Не треба је осуђивати. Готовосвака девојка је принуђена да у удаји гледа свој опстанак. (Замишљено): То је једна мучна, тешка загонетка, којој многе падају на жртву. Владислав: Па шта си најзад и изгубио: тиху, плитку љу* бавну срећу. Изгубио си положај, за који је видиш, добар и један Дамњан Стојановић!... Жудети за непомућеном љубављу, то је од увек био идеал слабих. Милутин (гласно, с болом и горчином): Па зар ти никад ниси волео! Камено чудовиште!... Данило (умирујући га): Милутине! Милутин (устаје и узбуђено хода по соби): Толике наде, ТОЛИКО љубави, па сад све изгубљено! Однесено као олуја кад покида најлепше цветове... Данило: А твоје слике, твој рад? Милутин (очајно): Зашто да радим, кад њу немам! Зашто?... Никада више нећу узети кичицу. Ја сам Нину због ње и изгубио. Јесте, због ње... (Дивље): Мрзим је! Мрзим!... (Одмахујући руком