Delo

ЈЕДРИЛИЦЕ БЕЗ ЈЕДРИЛА 375 према атељеу): Све то тамо мрзим: и те хладне боје без живота, и то платно разапето на ногарима као мртвачки покров преко ковчега!... (Као избезумљен одлази нагло у атеље). Данило (скочи са дивана и пође за њим. Забринуто): Да не учини штогод! (Време се потпуно разведрило и сунце наједанпут својом пуном светлошНу обасја собу). Милутин (износи журно из атељеа велико сликарско ногаре, на коме је разапета „Светлост" покривена танким платном) Данило: Шта ћеш то? Милутин (пре но што су ra Данило и Владислав могли зауставити, отргне слику са ногара. Промукло): Ништа ТО више не треба ! (Очајним и дивљим гласом): Хоћу да рушим, а не да стварам ! (Дочепа са стола нож за сечење хартије и хоће да прореже слику. Данило брзо прискочи и отме му слику, а Владислав нож). Д а н и л о: Милутине, дођи к себи! Зар скоро готову слику!... Милутин (дршћући); Дајте ми је, молим вас! Данило: Не дам ти је, док се не умириш. После ћеш тек видети, какву си лудост хтео да урадиш. (Односи слику кроз лева врата). Милутин (гледа неколико тренутака унезверено око себе, па онда дохвати ногаре и почиње да их ломи ногама): Онда њих!... Јесте, рушити треба, рушити!... Мој је живот сад само на рушевинама!... Владислав (задржава га): Забога, ти си као дете. Остави то. Сви смо ми волели, били несрећни и очајавали, па то пролази. Милутин (оставља изломљене ногаре и учини неколико корака. Заморено, мукло): Више ништа немам... (После Kpahe паузе): Сад бих хтео негде у таму, у мрак... Владислав: Зар да клонеш због једне недаће! Милутин (болно): Хтео бих једну дугу, дугу поларну ноћ... Владислав (ухвати га под руку и води прозору): Имаћемо је кад умремо, а док смо живи не треба нам. (Показујући му кроз прозор); Погледај то вечито младо сунце како светли и просипа живот. Што је оно земљи, то је нада човеку. Зато, надајмо се да ће све патње проћи и живимо ради сунца! (Долази Данило). Милутин (болно): Али ја не могу без њене љубави! (Уздржавајући сузе): Моји СНОВИ, МОЈа надања!... (Учини неколико корака. Бол га савлада и он се готово сруши на сломљене ногаре стежући грчевито њихова парчета и заплаче дубоко): Згариште МОЈИХ идеала!... (3 А В Е С А) Драгослав Ненадић.