Delo

П Е С М Е 377 Гуши ме јарам, гробна јама; Зло ће ме вазда болети. Дајте ми крила! Брат сам вама! А брата треба волети, Рођеног брата који страда. Ви сте ми двори светлих нада! ...Па ипак, ипак. Нека тако! Гора ће цвећем листати. Залуд се мучи стари пако: Ви ћете, звезде, блистати. Заман се прах незнању свети: Не може нико вас отети! Још ви стојите, мирне, благе, Добре у љупком пламену. Свет је у руци чвршће снаге, Но дом на тврдом камену. Узаман души пропаст прети: Неће ме више Бог проклети! ...Ја падам доле: нежно хрлим Да браћу тешим, сестрице. Ја ширим руке да вас грлим, Да љубим своје звездице. Не може нико вас отети! Неће ме више Бог проклети! П. Јовкић.