Delo

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 495 он поштено тражи. Али, та његова истина постаје, хладном и часном анализом, објективна истина, постаје општа истина. Навешћу само један пример — незгодно је преписивати целу студију. Г. Богдан Поповић констатује на једном месту да Домановић није имао аутокритике, није имао пречишћеног литерарног укуса и није имао довољно културе, потребне, чак, и српском писцу. Г. Богдан Поповић констатује то на један ванредно обазрив начин. „Ту треба времена, вазда будне критике, однегована укуса, зналачке оцене“. Све те особине, без којих се један добар писац не може замислити, Домановићу су, по мојем мишљењу, савршено недостајале. Агресиван критичар који, уз то, није према Домановићу пријатељски наклоњен, констатовао би то на један бруталан начин (а та бруталност би годила и њему и његовим читаоцима). Г. Богдан Поповић, међутим, ни за тренутак не смеће с ума да критика, суд о писцу и његову делу, не може бити апсолутна. И зато то констатује на један сасвим други начин. „Код Г. Домановића, који тих особина нема у довољној мери...“ Г. Богдан Поповић употребљује две пуне стране најоштроумније и најбеспрекорније анализе да докаже како су Домановићу недостајале све те особине. И тек кад нас је несумњиво убедио, он каже: „Г. Домановић не спада међу писце у којих критички дар и осетљивост иду упоредо са творачким даром — међу правилне и углађене писце“. Против тога се, тако, не буни ни онај за којег је Домановић био Сфивг. У студији г. Богдана Поповића нема ниједног једитог тврђења, било оно повољно или неповољно по писца, које није образложено и поткрепљено непретржним низом аргумената. У њој нема ниједне голе констатације. Он не тражи од читаоца, па, свакако, и од писца да му верује на голу реч, да верује његову несумњиву ауторитету. Научник, он оперише само фактима. Отуда његове констатације, праћене поворком факата, не подсећају на божанске одлуке, подарене грешним људима са једне магловите висине које они, без разумевања и без роптања, морају примити као еманације једног непогрешног бога. Детаљна научна анализа г. Богдана Поповића има тројаки значај. Он, прво, жели да, до исцрпности, објасни свој утисак, добивен од једног књижевног дела; жели, друго, својом научничком објективношћу, да буде праведан према писцу и да му, на основу низа несумњивих факата, докаже да његово дело,