Delo

458 Д Е Л 0 и, уз то, једна уметност, то је наука у уметничкој форми, то је, речју, једна виша уметност, до које он долази једним савршено научним методом. Као научник критичар, он је прожет философским духом, један дух који све ствари и све појаве воли да сведе на једну општу, синтетичну идеју. И да би дошао до те идеје, он не проучава један факт или једну појаву, него проучава читав низ факата и читав низ појава. Метод рада г. Богдана Поповића може се, чини ми се, најбоље утврдити проучавањем његове студије о Домановићу1, једном писцу према којем сам ја, успут речено, савршено равнодушан. Ваља прочитати само ту једну студију г. Богдана Поповића, па је довољно, ма човек и не долазио од великих европских критичара, да се дође до уверења да је г. Богдан Поповић највећи наш критичар којем се није успео приближити ниједан српски писац критика. У тим студијама је реч о трима сатирама Домановићевим: Краљевић Марко по други пут међу Србима, Данга и Вођа. Г. Богдан Поповић отпочиње своју студију синтезом Домановићева талента, кратким али врло изразитим портреом Домановићеве литерарне личности. После тога настаје, са једном несрпском скрупулозношћу, анализа те синтезе и, брижљива и минициозна, анализа појединих приповедака. Те анализе, које собом представљају ремек дело једног великог и савесног научника и једног интелигентног и упечатљивог уметника, изукрштане су читавим предавањима о литерарним облицима, предавањима која нису никад на одмет и која су необично занимљива. Те анализе, задахнуте отменим духом и прожете невероватним знањем и искуством, изнете су са пуно такта једног литерарно-уметничког џентлмена. Оно што свима нама у највећој мери недостаје, има г. Богдан Поповић у највећој мери: такт, отменост, мера у изразима и мера у суду, објективност (не у смислу безличности него у смислу непристрасности). Отуда читалац није кадар да дозна да ли г. Богдан Поповић пише о једном писцу са симпатијом или са антипатијом. Он, речју, једно књижевно дело проучава онако како ботаничар проучава једну биљку. Њему није стало до љубави или мржње према једном писцу. Дело није повод да манифестује своје личне осећаје према творцу тога дела. Њему, као и ботаничару, стало је само до истине, до своје истине, коју 1 О r л е д и из књижевности и уметности од Богдана Поповића. I. Београд* Издање С. Б. Цвијановића. 1914, дин. 4.50.