Delo

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 461 себи самом. Књига или слика је повод да критичар, својим идејама и својом формом, реагира на идеје или форму једнога дела. Он дискутује са писцем и, дискутујући с њиме, он постаје медиум између дела и читаоца, постаје тумач пишчев, постаје његов сарадник, па ма критика била повољиа или неповољна. Крајњи субјективист у критици одриче се те часне улоге, ма да се њезин носилац никад не обележава звездицама, као статист или као фигурант. Он писца, волео га или га не волео, сматра за својег противника, смагра га за својег ривала. Он не дискутује с њиме, он га не убеђује, он, часном анализом, не објашњава његово дело, не рашчлањава дело на добре и рђаве елементе. Он се рве с њиме и тек кад га обори, не увек по свима правилима борачке вештине, он победилачки ликује: њему је, била критика повољна или неповољна, увек стало до тога да докаже своју надмоћност над писцем. Еготизам у критици, као и другда уосталом, негира пишчево ја и, често до монструозности, потенцира властито ја критичара. Повод критике, књига или слика, ишчезава, писац се, као статист, потискује у позадину и на позорници почиње агирати јунак, протагонист који, као у рђавим позоришним трупама, постаје велико видело око којег круже више мушице него звезде. Г. Богдан Поповић није поклоник еготизма. Он није ни такав импресионист. Свако дело и свака критика производ је импресија. Добар писац добија импресије непосредно од живота. Добар критичар добија их непосредно од дела. Али, и један и други проверавају своје импресије новим импресијама. И, захваљујући том проверавању импресија, долази се до извесне, релативне, објективности која једном делу даје општи и, понекад, вечити значај. Та објективност чини да извесна дела никада не застаревају и да собом увек представљају магазине вечитих истина. Свака је импресија, сасвим природно, индивидуална, али, добар и велики писац не реалпзује никад прву импресију — осим када су у питању пејсажи — и отуда реализована импресија има нечег општег, постаје опште човечанска, престаје бити индивидуглна, постаје колективна, постаје опште добро свега народа или свега човечанства. Отуда су нам, у подједнакој мери, приступачни и Енглез Шекспир, и Рус Достојевски, и Немац Гете, и Француз Балзак. За г. Богдана Поповића није никада меродавна прва импресија. Он је и сувише научник да би могао поклонити веру првој импресији. Он зна боље него ико да прва импресија, ма