Delo

478 Д Е Л 0 Височанство од Русије никакву потпору, ни дипломатску, не може очекивати, одговара традиционалној политици Русије, која је била против уједињења двеју дунавских кнежевина Г(Влашке и Молдавске), док ми пак односно непријатељског држања Беча према Вашем Височанству недостаје са гледишта аустроугарске политике, никакво логичко објашњење“. Кад му је Радовиц, генерални консул у Букурешту, јавио за најновију резолуцију букурешког парламента, уперену против кнеза Карола, помиње Бизмарк опет „бечку акцију против консолидовања[унутарњих прилика у Румунији" и наговештава, да ће се Аустро-Угарска некада кајати за ту погрешку. Тако прост, једноставан и једнобојан, као што се сад обично преставља, није дакле био положај Румуније према силама. Аустроугарска је причињавала Румунији по неку сметњу. Хохенцолерн пак није могао спречити за време немачкофранцуског рата, да чак и активни румунски официри држе говоре у прилог Француске, пишу чланке и скупљају прилоге. А промена у духовима, која је већину румунске интелигенције ражљутила против Русије, изазвана је једино лудом идејицом Горчакова. Тај је хтео да изиграва врховног господира Румуније. Показао је румунском Хохенцолерну песницу, коју није могао заманути пред шефом те омрзнуте скоројевићске породице и његовим силним слугом; и свог кратковидог цара навео на луду одлуку да Каролу, спасиоцу код Плевне, узме сочни комад Бесарабије, а као мршаву накнада му да Добруџу, и то не целу, чак ни жељену линију Рушчук—Варна. После тако страшног разочарења постала је Румунија, три године по дефинитивном утврђењу граница, расположена према позиву да се придружи немачко-аустриском савезу. Али овај корак удаљења од Русије био је за Румунију само једно нужно средство и означавао је љутњу на руску политику. „Још у прошлом веку било је опасно рачунати на безусловну снагу једног уговора о савезу, ако би се односи, под којима је уговор постао, накнадно изменили; а данас је једној влади готово немогуће да заложи снагу своје земље за другу земљу, пријатељску, ако народно уверење то не одобрава". Ова изрека Бизмаркова (који је и то помињао, да је, према државним уговорима што су важили у Немачком Савезу, битка код Кенигреца „теориски“ била немогућа) могла би се применити у пуном обиму, ако би Румунија сматрала за опортуно да уговоре, који је везују Средњу Европу, остави и даље да важе. Можда зато, да би за сваки случај (као Италија према Енглеској и Француској) имала у рукама једно средство изнуде; да би показала да пред њом