Delo

X Е Г Е Л — НАСТАВАК Историју хришћанско-германских народа дели Хегел на три периоде: 1. Сеоба народа; 2. Средњи век (од Карла Великог до реформације); 3. Ново Доба (од реформације до данас). Крозцелу ту историју провлачи се супротност између цркве и државе. Она долази од самог начина на који улазе народи у историју. Грчки и римски народи су се слободно развијали, овде међу тим нови народи долазе прво у додир с другим народима, примају њихову културу и тек се онда развијају самостално. Германи примају римску културу примањем хришћанства, а стара германска култура њихова пропада. Хришћанство је допринело уништењу римске државе, али ју је оно и продужило. Хришћанство се јавља у варварским народима у облику цркве. Преставник унутрашњеслободе је држава, а црква је преставник те слободе само поспољашњој организацији својој. У периоди сеобе народа јављају се поједине германске државе, које непрестано пропадају. Насупрот германским државама стоје мухамеданске. Ислам се, по Хегелу, јавља као супротност принципу, који је остварен у првим германским државама. Док се овде све заснива на случају, партикуларитету, тамо се јавља супротна тенденција, којом се душа. диже до „апстрактног једног". Мухамеданска религија је, по Хегелу, директно продужење јеврејске религије. Јехова је апстрактан, али искључиви Бог, Алах је такође апстрактан Бог, али је Бог свих народа. Служба Алаху постаје једина садржина живота мухамеданаца и циљ коме су сви остали циљеви подложни. Тај је циљ чисто апстрактан и зато мухамеданске државе морају, по Хегелу, пропасти. „Никада одушевљење као такво није извеловећа дела. Индивидуе се могу за оно што је високо жртвовати у разним облицима; и одушевљење једног народа за своју неза-