Delo

X Е r Е Л 71 висност има још један одређен циљ; али одушевљење ничим незадржано, одушевљење које себе не ограничава, које ништа не потребује, то је одушевљење мухамеданског оријента“ (н. и. м. стр. 455). На основу тога одушевљења Мухамеданци су створили државе, које су биле седишта цивилизације (Арабљани). Турска држава, међутим, преставља празнину мухамеданског принципа. У конфликту са хришћанством мухамедански принцип претрпео је пораз и сишао са позорнице светске. То се види из тога што је Ислам сад сужен само на један мали угао Европе, па и то само захваљујући суревњивости хришћанских држава, иначе је, вели Хегел, „Ислам већ одавна ишчезао са земљишта светске историје и повукао се у оријенталску угодност и мир“ (стр. 456). Царство Карла Великог је прва држава, коју је хришћанство створило, она преставља један строг правни систем. Међутим, како је имала посла с дивљим народима, та се држава није могла одржати, јер тај правни систем треба и може да очврсне само у отпору реакције против њега. Хегел налази, да се та реакција доиста и јавила и то у троструком облику, и са појавом њеном почиње Средњи век. Прва реакција је реакција народа против универзалне државе, и отуда њен распад. Друга је реакција реакција индивидуа противу притиска државе; индивидуе не трпе власт одозго, и држава се стога распада у своје атоме. Међутим како је држава оно што индивидууму даје слободу, ограничавајући га, то је с нестанком њеним индивидуум остао без заштите, те се слабији морао да ослони на јачега; тиме постаје мало по мало ропска подложност слабијих јачима, из чега се развија феудални систем. Трећа је реакција црквена: црква је, ослањајући се на свој духовни принцип, успела да савлада светску дивљину, али је самим тим постала светском. Хегел описује, како је католичка црква дошла до своје моћи, стицала све више имања даровима побожних и владике постале господарима земаља. Затим помиње папе који су реформама подигли углед цркве, помиње увођење Божијег мира као важног срества за духовни ауторитет цркве. Прелазећи на духовну страну цркве Хегел тврди, да је црква свој духовни принцип потпуно претворила у чулну спољну љуску, која је најзад тај принцип потпуно прогутала. Духовни је принцип цркве јединство Бога и човека, довођење човека до свести о његовој божанској природи. Међутим католичка црква изазива свест о томе јединству само спољним средствима: службом, молитвом, причешћем. Нарочито у католичком схватању овог последњег