Delo

ИЗ НАУКЕ О ЖИВОТУ II Спермије се крећу активно, саме од себе, и треба их само убацити у материцу или који други део женског полног прибора, па ће већ спермија наћи јаје. Да би се то убацивање спермија могло да изврши постоје нарочити органи за парење. Тако је код животиња код којих се оплођење врши у самој животињи. Али има и таквих животиња код којих се оплођење врши у води. Такве су рибе. У том случају женке избацују јаја у воду, а то исто раде, и то истовремено, и мужјаци са спермијама. Спермије пристижу јаја у води и у свако јаје, по правилу, продре по једна спермија и тако се изврши оплођење. Код биљака та ствар стоји нешто друкчије. Поленов прах не може активно да се креће, њега разносе: ветар, инсекти, пу* жеви, вода и птице, и на тај начин доспева до тучка и врши оплођење семенових заметака. Додуше има неких биљака у којих су мушке полне ћелице саграђене слично спермијама у животиња, могу да се крећу саме од себе, и стога се називају сперматозоидима. Такав је случај са обичном папрати. Али није довољно само то, да две различне полне ћелице, мушка и женска, дођу међу собом у додир, па да се оплођење изврши. Оплођавање се врши обично међу јединкама исте врсте. То у главном подједнако важи и за животиње и за биљке. У већини случајева код животиња што се паре не може, ако су различите врсте, ни парење да се изврши, јер им полни органи не одговарају један другом, потом и саме животиње различитих врста нерадо се паре међу собом. Али и кад бисмо њихове полне ћелице чак и довели у везу вешгачким путем, што је готово увек могуће, ипак се у већини случајева оплођење не може да