Delo

из науке о животу 83 Годлевски (1905) је успео, да јаја S р h а е r е с h i и u s-a оплоди спермијама од Anteđon-a. У оба случаја животиње су из различитих класа. Додуше развиће ембриона добивених укрштањем тако далеких врста у систематици ишло је само донекле, па су пропали. Зна се и за примере једностраног укрштања. Тако једна трава Aegilops ovata може да се оплоди прашницима од Triticum vulgare (пшеница), али обратно није могуће. Исто тако Дарвин наводи, да је чувени вртар Келрајтер (Kolreuter) могао да оплоди прашницима од Mirabilis longiflora семенове заметке од Mirabilis Jalapa, али обратно није могао добити никакав резултат, ма да је извршио око 200 покушаја у току од 8 година. Али не само што се дошло до искуства да међу собом не могу да се оплођавају јединке са далеким систематским сродством, већ се исто тако дошло и до искуства, да је врло често оплођење немогуће и међу полним ћелицама веома блискога порекла. Биљке нам зато пружају најлепше примере. Већина биљака у природи и ако су хермафродитне, т. ј. имају цветове и са прашницима и са тучковима, ипак се ређе оплођавају својим властитим поленом, већ већином поленом какве друге јединке исте врсте. Дарвин опет наводи један леп пример и за то. Вртар Херберт извршио је један овакав оглед са биљком Hippeastrum aulicum, која је имала четири цвета; он је три цвета оплодио њеним властитим поленом, а четврти цвет поленом једнога хибрида изведеног од три различите врсте. Па шта је било? „Плодови у. она прва три цвета ускоро су престали да расту, и после неколико дана сасвим су пропали, док је плод у цвету, што је оплођен поленом од оног хибрида, живо растао, брзо узрео и донео добро семе, које се добро одржавало“. Из свега тога што смо видели излази, да нити се може да изврши успешно оплођење међу полним ћелицама које су и сувише далеко једна од друге по својим структурама, нити пак тчеђу оним ћелицама, које су готово потпуно истоветне у својим структурама. Постоји дакле у том погледу једна максимална и једна минимална граница разлике. Између те две границе налази се једна трећа, а то је оптимална, т. ј. увек мора постојати једна разлика у структурама полних ћелица међу којима ■се врши оплођење, при којој се добијају најбољи резултати. Одређивање искуством те границе има врло велики значај у поб *