Dijalektika prirode

1а гееsls)lпсе раг 1а с!игее тКттеп) ре!Ие сlе Гтs(ап(, е) рие 1а sотте с)е сеs ргосЈиКб е5( емlс)еттеп( 1а геsls(апсе )о(а!е.« 3 ) ОваЈ последњи начин рачунања изгледа му најприроднији, »саг ип оВs!асlе п'еs( (е! ри'еп (ап( ри'И геsls(е, е( с'еs(, а ргоргетеп! раг!ег, 1а sотте с!еs геsls(апсеs ри! е5( ГоГ)s(асlе уа!пси; с('аП-Iеигs, еп еs(lтап( аlпsl 1а (огсе, оп а Гамап(аде с!'ауоlг роиг ГедиШђге е( роиг 1е тоиуетеп! ге(агс!е ипе тебиге соттипе-« 4 ) Ипак свако има право да мисли како хоће. И пошто је, што и сам Сутер приме(=.ује, поверовао да Је математичким триком решио питање, закључује своје излагање нељубазним примедбама на рачун конфузије која је владала ме(уу његовим претходницима, и тврди да је после горњих примедаба могу(=.а још само потпуно празна метафзичка дискусија или неки још недостојнији вербални спор. Даламберов помирљив предлог излази из овог рачуна: Маса 1 са брзином 1 затеже 1 опругу за јединицу времена. Маса 1 са брзином 2 затеже 4 опруге, али за то захтева 2 Јединице времена, дакле за јединицу времена затеже 2 опруге. Маса 1 са брзином 3 затеже 9 опруга за три временске јединице, дакле за јединицу времена затеже само 3 опруге. То значи да кад дејство поделимо са временом употребљеним за њега опет спадамо са гпу- на ту.

3 ) Ако се у овом последњем случају сила ме.ри не апсолутном количином сметњи, већ збиром отпора ових истих сметњи. Јер не треба сумњати да овај збир отпора није пропорционалан количини кретања (тт), пошто је, по признању свих, количина кретања коју тело губи сваког тренутка, пропорционална производу из отпора и бескрајно ситног делића времена, и да је збир ових производа очигледно раван целокупном отпору.

*) „јер нека сметња је сметња уколико даје отпор, а тачније речено, збир отпора и јесте савладана сметња; уосгалом, кад се тако схвати сила стиче се та предност што се има за-једничка мера за равнотажу и за уопорено кретање.*

Мера кретања рад