Dijalektika prirode

само то. Томсон на стр. 446 сасвим озбиљно препричава Десењове страшне приче о томе, да стакло, смола, свила и тд. замочени у живу постају електрично негативни кад се барометар пење а термометар пада, напротив кад барометар пада а температура расте они се наелектришу позитивно; да злато и више других метала лети грејањем постају електропозитивни; хлађењем електронегативни; зими опет обрнуто; да се они јако наелектришу кад је барометар висок а дува северни ветар, позитивно кад температура расте, негативно кад температура пада, итд. То је обрада чињеница у Томсоновој књизи. Што се тиче априористичких спекулација Томсон нам даје озакву теорију електричне варнице, која не потиче ни од кога мањег него од Фарадеја: „Варкица је пражњење или слабљење поларизираног индукционог стања многих диелектричких дели-ћа, које се врши услед једног нарочитсг дејства малог броја ових делића који заузимају сасвим мали и ограничен простор. Фарадеј узима да тај м-али брсј делића на којима се врши пражњење не само бива међусобно одгуриван него да привремено добија нарочито високоактивно (НlдНlу ехЈаНес!) стање; то зкачи да се све силе које их окружују једна за другом бацају на њих услед чега они прелазе у стање чији Је интензитет раван интензитету стања атома који се хемиски једине; да они затим испразне те силе, као што атоми испразне своје силе на начин који нам је до сада непознат и то је свему крај (апб 50 IНе епб о! IНе \л/Но!е). Крајње дејство је тачно тако као кад би наместо испражњених делића ступио неки метални делић, и не изгледа немогуће, да се акциони принципи у оба случаја некад покажу идентични". „Ја сам додаје Томсон назео ово Фарадејово објашњење његовим сопственим речима, јер га ја не разумем потпуно". Ово се ваљда и другим људима десило кад у Хегела читају да у електричној варкици ~не улази у процес нарочита материатура напрегнутог тела, него је у њему одре■ђена само елементарно и душевно" и да је електрицитет „прави гнев, права ускипелост тела", његово

Електрицитет