Dijalektika prirode

1 1 личином — а ово занчи „одкос јединице гг електрицитета према милиграму" (У7lесlетапп, IеНге, уот ОаК'ап!sтиs ек., 2 нзд. ПЈ., стр. 569). Природно да однос према некој тежинској јединици може бити једино тежикски однос. Занет рачукањем једнострани емпиризам толико се одвикао од мишљења да му веН озде импондерабилни електрицитет постаје пондерабилан и његову тежлну уноси у математичко рачунање. Формуле које је иззео Вебер вределе су само у одређеним границама, а Хелмхолц је пре неколико годика на основу тих формула добио резултате који се сукобљавају са ставом о одржању енергије. Насупрот Веберовој хипотези о двострукој струји која тече у супротним правцима К. Науман је 1871 изнео другу хипотезу по којој се само један од оба електрицитета у струји креКе, например позитиван, други електрицитет, негативан, чврсто је везан за масу тела. У вези са овим налазимо у Видмана следеКу примедбу: ~Ова би се хипотеза могла ујединити са Веберовом хипотезом, кад би се, Веберовој претпостављеној двогубој струји електричних маса Ф е које теку у узајамно супротном смислу, додала још једна струја упоље недејственог неутралног електрицитета, који собом вуче у правцу позитивног електрицитета 1 количину електрицитета + д е" (111, стр. 577). И ова је реченица карактеристична за једнострани емпиризам. Да би електрицитет уопште могао тећи разложен је на позитивни и негатовни. Али сви покушаји, да се са ове две материје објаски струја, наилазе на тешкоће; то вреди како за хипотезу да у струји постоји само једна од те две материје, тако и за схватање да обе материје једновремено теку једна другој усупрот и најзад за хипотезу да једна материја тече а друга да мирује. Ако останемо на овом последњем схватању онда како да објаснимо необјашњиву чиње-

79

Електрицитет