Dijalektika prirode

цем првобитне ротације- Сама ова ротација обично се објашњава сопственим кретањем појединих гасних делкћа, то кретање се вршило у најразличитијим правцима, али је најзад из тога добијен вишак кретања у одређеном правцу, и тај вишак проузроковао је ротационо кретање а оно се морало појачавати упоредо са згушњавањем гасне лопте. Но бил 0 која хипотеза о пореклу ротације да се прихвати, свака од њих уклања тангенцијалну силу и своди је на нарочито испољавање кретања које се врши у централном правцу. Ако је један директно централни елеменат планетарног кретања престављен тежом, атракцијом између планете к централног тела, онда се други, тангенцијални елемент јавља као остатак првобитне репулзије делића гасне лопте, у пренетом или промењеном облику. На тај начин се процес постојања неког сунчевог система претставља као наизменично дејство атракције и репулзије, дејство у коме атракција поступно све више и више добија превагу због тога што се репулзија израчује у облику топлоте у васиону и тако све више и више пропада за систем. На први поглед се види дакле да је облик кретања узет овде као репулзија исто оно што савремена физика зове „енергија". Згушњавањем система и из тога потеклим издвајањем посебних тела, из којих се он данас састоји, систем је губио „енергију", и тај губитак према познатом Хелмхолцовом рачуну данас износи већ 453/454 целокупне првобитне количине кретања која Је постојала у систему у облику репулзије. Узмимо даље неку телесну масу на самој нашој земљи. Та маса је тежом везана за земљу као што је земља са своје стране везана тежом за сунце; али за разлику од земље маса није устању да се слободно планетарно креће. Она се може по» кренути једино ударом споља па у том случају, чим удар престане, убрзо и кретање масе престаје, било услад самог дејства теже, било услед заједнич-

38

Фридрих Енгапс, Дијалектика природе