Đul-Marikina Prikažnja

две-три дни тешка, да се не стеза, та да не избије... Хо ! хо ! хооб ! Доста, жив ти Бог! Доста и ја впкам. Пила сам сн винце, попила каФче, па с’г да идем. Како да идеш ?! А прикажњу ? узвикну домаћица. Главу сте, Севетке, на прикажњу ми чули, а реп... Што ви треба реп? Реп закачи оному кој си је за реп: нам’ ни прикажи крај на прикажњу. Јок. Доклен ме је било мило, приказувала сам. С’г ћу си идем, -—■ рече и узе кушак, каФтан. —• Не си шашава та да идеш к’да не приказа на прикажњу ти и реп, вели аџи-Настасија. Не млати се, стринке, жив ти Бог! збори домаћица, не дајући јој да устане. Како па да идеш? ! рече кира-Тана. За моју љубав, баба-Маријо! узвикну Јола. За мој атар, Ђул-Марике ! узвикну и она којој је стара до сад причала, и устаде те је у руку пољуби. Чедо, за твој ат’р... Што знам да прајим...