Đul-Marikina Prikažnja

56

несте били... Туј нпшто јако, јако бесрамно рече, па тнке звекну; Сиктер снзи, домузлар, бре ! па ги доФати за рамо та кроз сокакња врата на сокак... И једнаг тури чивпју! А ја к’д видо из сарачану што би, н да од моје венчање виће нема ич нпшто, узе да плачем, да се туцам, да римам, зборејећп на другарпце мп, што барабар сас мене плачу: Леле мене, остадо сн пред свет у посмешу ! И другарице ми плачу, а тешу ме: Ћутп, Маријо! ћутпси, блага ни сестрице. Бог је добар. Он ће сп даде та ће сн се лошо на добро обрне. Дор татко не Фати онија за рамо, још сам се мрвка надала, а т’г... Девојчпкп ме тешу, а мене ми јоште по жатно дојде, па узе још повише да римам н па да впјем, а татко зар чу, та вика из обор на нану ми: Аџике! Кажн Марије да не плаче, јербо нема за што да плаче. Нак се смеје, нак поје, нак се весели сас девојчнки: ја ћу гу дадем на боље место. Отворпше се на сарачану врата. Како шикер, како варен ошав што га ручамо по Р3 г ч’к п по вечеру, такој сп беше блага нана ми. Како бубица, како бело јагњенце од про-