Đul-Marikina Prikažnja

86

Вадим од себе жалне песме, појем п плачем, ама кришећпм од свекрву. од з’лву мп, па прплпче мп, што п од саму себе кријешем. Такој, такој, па пројде гоџа, а ја Дпмитрпја пч не впдо. Свекрва мп п з’лве запазише што имам у срце нпшто за Дпмптрпја та га ружешеју. Ружу п њега, п мајку му, п татка му. А кад ће ме поведу у татковп мп, заодешеју сву малу салте да не прођу куд Ђошину кућу. А он, Димптрије, свако јутро п прп вечер, к’да је време на посппување цвеће у башчу, укачп се на тетпнов му чардак, што беше убав, впсок како овпја чардацп... Фрљп, ротке, очп кроз пенџер: Ене! Оиакав... Онај си је чардак Сотпраћев, овај пак другп Нпколаћев, сТ, ппшпн аџп-Ђокпн беше. На такав висок чардак седне, па се спрема нашу кућу обрне, е га бп ја кроз обор прошла, е га бп по башчу цвеће посипувала, е га бп ме он впдеја... Запази п тој свекрва мп, па га ружи, ружи, п не даваше мп да пз собу пскочим, дор сп је он на чардак. Пројде, впће не знам баш кол’ко пројде, а тпке ете тп гу једна жена та ми зборп за Димитрпја усујле: Дпмптрпје Ђошпн неће да може без теб’; ће сн, впка, умре завалпја за тебе.