Đul-Marikina Prikažnja

87

Ја ћутим, огањ ми се качп уз грбину н уз образн, а мене ме неје жал’, но ме нпкако дорп мило, ништо ме како на смејање обрће... зар што сам чула куде ме неје забрајија, и што неће да може без мене. Пројдоше две три днп, ете ти гу на: -—■ Милујете, вика, јако те милује. А мене ме мпло. Мерак му је... да те види. Ууу ! стрипке! узе ја та се зачуди. Ш’ ће ти бидне... сатте да те види... Око мене се обрће соба... Ћутим. Нак те види... а? Што има... При сокакња си је врата... Ич се и не двоуми: не теја. ... и па дооди, па тике мене уоујле : Димитрпје те јако милује... Неће си може без теб’... Пушти ми тија речови, па тике од свекрву ми иска божном подношке, други пут брдо, трећи јурнек 12 за јеглак. Каква си је овој жена? вика си ми свеЈЈрва. Казује што седи чак на Стамбол-Капију, а дошла да тражи јурнек за јеглак при Жожину Капију. Ако ми дојде јоште једанпут, жи’ мп Мита, ја ћу гу искарам: јербо брдо и јурнек тој си гу је салте пригода она си за ништо друго дооди, збори

12 Почетак, углед.