Dositej Obradović u Hopovu

рњаненовемеан 255

120

црква, као што је римокатоличка црква учинила са својим, упрегнувши га у своју елужбу.=>)

Монаштво је, према том, почело е пустињаштвомПустињаци су живели онако како су мислили да најбоље одговара заповестима Христовим. Природно је да су се пустињаци почели уједињавати у заједнице пз којих су после постали манастири. У манастприма,

пак, морали су се јавити устави, јер је устав потре-·

бан свакој уређеној људској заједници, да би се њим и у њему означила сврха заједвице, да би се установила средства за достизање сврхе и да би се удесио целокупан рад. Монашке су се заједнице или опћине образовале на тај начин, што. су се мање искусни и мање чврсти у аскетском животу скупили око пскуснијих п чвршћих, предајући се њихову руководству и учењу, као ученици учитељу. Ови учитељи монаштва су онда п састачили устав за своје ученике, предајући им паредбе устава заппсане или уводећи их у дело неписане.“)

Први монашки устав је написао мисирски монах Пахомије Велики (7 348). После њега је саставио правила за монашки живот Василије Велики (7 ЗЛУ) који је уз њих додао и теоретско-дидактичко упутство; он је творац „пауке“ монашке и отац општежитија. У даљем развитку монаштва опћипа је надвладала шустињаштво; али се то није догодило без притиска цркве и државе. Четврти васељенски сабору Халкидопу (451 год.) подвргнуо је мопахе епископској власти.30) Идејал Василпјева монашког општежитпја утврдио је у цркви и уместио у државни склоп цар Јустинијан Т (527—065). Он је установио, да је једини законит облик монаштва %299827 (есепођита,

зе) Меует, Гле Напрпшкивдеп Пе Фе Сезећећје фЧег А ћозК]озгет стр. 1.

з9) Голубински, Истојми русекол церкви |. 2 стр. 608.

з0) Н, Милаш, Правила православне цркве књ. [55

ПИ