Dositej Obradović u Hopovu

Глава УП Економске прилике у Хопову 11

зитацији није ова зла употреба још искорењена. (о) У Хопову опажамо, да приход од кивота од 1759 год. до 11764 из године у годину расте. Може лако бити да овај прираст стоји у узрочној вези са све зећом контролом митрополитовом.

Од милостиње је у ово доба приход био већи. Милостиња је била у народу врло добро позната твар а међу калуђерима још више жељена. Она се очекивала са свих страна, она се чак и искала и заптевала. Наравно, они који су заборавили на прави смисао монаштва нису ни слутили у каку су противречност дошли са идејом својега позива иштући од народа милостињу. -

Из идеје монаштва не излази нити се може из зести, да би се монаси морали издржавати готовим средствима која им даје „свет“, како се сад у ошће мпели. Људи су бежали у пустињу да спасу своју душу, наравно, не чинећи при том са светом уговор: „А ти, евете, зато што ћемо ми епасавати своје душе, старај се о нашем телу и нашим телесним потребама.. .“ Ако човек, идући у монахе, треба да остави све што има своје, чудно би било да после прима туђе. Правоме монаху остаје једини начин да се издржава — рад његових рођених руку. Тако је и било у прво доба монаштва. Шрви монаси не само да су

15) () генералној визитацији се у манастирима овако радило: У Фенеку је братство издало „црковни и бунарски приход“ под аренду јеромонаху Вићентију за 250 Ф. на годину. Поступак овај правдају братија: „понеже видђли да мала полза“. У Раковцу су покушали две године да раде по наредби, али се после опет вратише старој пракси, уступише приход еклисиарху, а он га троши у цркву. УБ ољетегу су давали '/, прихода еклисиарху. У Кувеждину су одговорили, да је приход тако мален, да није доста ни на свеће ни тамјан, стога не могу дати еклисиарху годишњу плату, него „држат редом туне“. У Прибиној Глави није било сталног еклисиарха, него на недељу, а приход се давао игуману намеснику.

Књиге Матице Српске. 19 и 20. 12