Dubrovačka trilogija

110 ИВО ВОЈНОВИЋ,

јепе, вруће сласти краљевања, ваљало је васукат рукаве и... пригнут се до ње“...

ДУМ МАРИН пишући у брзини Полако... полако!... „и — пригнут се — до пе == = (погледавши га у чуду) Докле госпару Лукша2... ГОСПАР ЛУКША мирно гледајући дим из чибука До земље. ДУМ МАРИН искривио уста, написао и поновио ријечи, баш као да их не разумије

До земље2!...

ГОСПАР ЛУКША обрнуо се напола према њему, пак полушаљиво, полупоругљиво

Не густа те, — Дум Марине... ах!2,,.

ДУМ МАРИН ускошен Што ме питате, госпару, кад ђа знате, да вас ја не разумијем. ГОСПАР ЛУКША

свалио се опет у сто, пак положио чибук

Имаш и ти кадгод разлог, Дум Марине мој! -= Пиши, пиши моје грке мисли, иако су ти чудне, мако ти се чину сметене. (Наслонио главу на руку. Прије смрти ваља учинити дјело од покајања! (туробним смијешком) Што се имаш смијат у себи, Дум Марине, над овијем старијем властелином, који суди друге, а сам остарио у пландовању. (Елимајући главом) Све се около нас претвара, све гине п опет расте; — дубрава покрива јазове, нови људи саду нове мисли, а ми све то не разумијемо, како ни ти, Дум Марине, не разумијеш мене, (тргнувши се) А ипак