Dubrovačka trilogija

НА ТАРАЦИ 11

што сам могб, рекб сам; -— што ми је било дато, учинио сам, (устајући као у гњеву) што сам знао приповидио сам. Зашто је дакле све то било залуду, зашто смо нестали ми, пи зашто с'нама умире мисб Слободе...

ГОСПАР НИКО

улази с десне стране; сух, дуг, блиједа, мршава лица дуге полусиједе браде, санених очију, скучених рамена. Клобук од сламе на глави. Иде укочено, усправно, као у сну, до капелице п ту се за час загледао у шкропионицу, па је погладио дугим, сухим прстима. Затим мирно, истим кораком, пошао до затка и ту остао као кип, гледајући управо чемпресе Ов. Михајла.

ДУМ МАРИН пише, пише, али ипак, као сваки дан, погледао га са стране и као сваки дан замрмљао

Слуга вам се, госпару Нико!

ГОСПАР ЛУКША

видио све, а неки далеки, бдни смијешак прелетио преко мркога лица. Заклимао главом, склопио за трен очи, пак ставио руку на раме Дум Марину, те наставља мирно, али маркантно

И реци још ову прије Здраве Марије, Дум Марине: „Кад смо укопали власт, ваљало је земљу, — ту земљу, коју смо тисућу година гњечили и славили за нас, љубити за њу саму, онако како се љуби живо тијело наше мајке, или наше жене, с пуно крви и спуно милосрђа“... (Пауза. У Ђардину чује се звонце и глас једне дјевојке, што пита: „Ко је 2“)

ДУМ МАРИН пишући ... милосрђа !“

ГОСПАР НИКО

као горе, затегнутим, сухим гласом

А ђе је „Лорко“ 2