Dubrovačka trilogija

112 ИВО ВОЈНОВИЋ,

ГОСПАР ЛУКША

хладно, једноставно, не обрнувши се Бацили су га, Нико!

ТОСПАР НИКО

враћа се опет, као сјен, истим путем, а усне нехотице штропотају

Вратиће се!... хе! хе!... Вратиће се!... (погладио опет шкропионицу, па кад је опет прошао мимо Лукше, истим гласом, а не заустављајући се и не погледавши га)

— Идем!... ТОСПАР ЛУКША који је пригнуо главу и загледао се нешто у кам.

Ђе ћеш... ТОСПАР НИКО

као горе, тик до врата

У Африку! (Оде.

ГОСПАР ЛУКША

уздахнуо и свалио се у столац, пак тромо

Гдје смо оно остали, Дум Марине2...

ДУМ МАРИН читајући » О пуно милосрђа.“

ГОСПАР ЛУКША говори даље, гледајући у тихо небо

...уДа смо били баш велики како Николица и Маројица и Працат и сви наши поморци и властела, били бисмо у сужањству искали, да у пуку сачувамо душу. коју смо ми на овијем хридинама усадили били.“ |

ДУМ МАРИН

пише и наслађује се.

Славан идеал!... (Чује се опет звонце у ђардину.)