Dubrovačka trilogija, page 62

44 Иво ВОЈНОВИЋ,

ОРСАТ

све то виши, све то усуднији, као да хоће пламом ријечи да растопи мраз, што је следио све душе

... и промисли, да смо заборавили еве, што су наши стари учинили, откад су добјегли на ове хриди, — и да нам је душа утрнула, и да не знамо више, ко су били онп наши мудраци, наши пјесници, наши поморци, наши мученици, који су из овога гнијезда учинили отар, који су спасили образ ропскоме нашему роду! — (Ове то продирније, обухватајући га као крст спасења, докле сва лица, све руке, сви уздаси дршћу, пламте око њега) И реци у дубини твоје душе. да смо задњи останци прастарих, изабраних покољења, брез воље, брез крви, брез мождана — и кад све то распознаш, кнеже, реци једну само ријеч. . једну само...

КНЕЗ

нехотице, вас збуњен, не разумијевајући ништа, а гледајући све наоколо, као да иште тумача томе страшилу

Коју 2... коју 2...

ОРСАТ

свеђ на кољенима, крајном молитвом и у гласу и у пијелому бићу своме

— Госпар сам ја!...

СВИ у великој забуни, у највећој опреци изражаја Страшно!... Пшепво!... Орсате! — Мучи. Говори!... говори!... ОРСАТ

устајући полако као преображен

И заповиђи, да се мост прибије, — разгласи, да властеле нема, да је ту пук сам п ти сам! Пак затвори свијех нас, зазвони велико звоно у ГТоспи — и сједи, госпару, испод сводова двора