Dubrovačka trilogija, page 74

56 —_ ИВО ВОЈНОВИЋ,

ДЕША

шапће му замамна и страшна Тад, — изабери! —

ОРСАТ

обрнуо се и остао пред њоме престрашен, узнесен, пун страхоте п туге. Као у себи Претужна, — преслатка, — велика, — к'о смрт! (Једним махом дохрлио до ње, ухватио, притиснуо ЈУ је на груди и сјединио усне с уснама у дуги страствени пољубац. Па се изнемогли раставили, а он окамењен, тужан, али као на врхунцу непојмљива мира, кратко, мужевно) Не!

ДЕША

стисла му руку, блиједа као смрт, узела молитвеник п упутила се до врата. Кад је дошла до њих, обрће се и пита га једноставно, уморно

Да их затворим 2

ОРСАТ

наслоњен на стб, а непрекидно гледајући у Дешу. Стресе раменима, па горким посмијехом

Не затварају се гдје је мртвац у кући! (Она махне тешком руком као да ступајући преко прага смрти поздравља оне те осталоше на другој обали тамне ријеке живота. — И оде. — Орсат климну главом, пак се свали полако у столицу сломљен п нијем.)

ГЛАС МЉЕКАРИЦЕ низ улицу Млијека, жене!...

ГЛАС ГОСПОЂЕ АНЕ

из собе с лијева

Луција!... Луција!...