Dubrovački razgovori

ДОЛАЗАК 13

Притешњен на свом месту, он који је и иначе тешко дисао, нелагодно се осећао и мислио је како би његов сусед могао свој плави ковчежић ставити и другде него поред себе, па би тада бидо више места. Али Милован се није љутио, већ га је забављала та нељубазност, то непријатељство готово, којим се обично дочекује у возу нови сапутник. Њега су људске глупости и увреде толико занимале као документи о људској природи, да их није примао к срцу ни онда када су њему биле упућене, већ су изазивале у њему неко задовољство, изражено осмехом очију, задовољство онога који наилази на сјајне потврде свога мишљења.

— Овде, као и у макојој другој прилици, свако мисли само на себе, размишљао је даље Милован. А, мора се признати, и то ми је нека удобност! Стрпати осам особа које се не познају, које је случај окупио, да проведу заједно ноћ у овим загушљивим колима. Нико од нас који смо овде не би без велике невоље пристао да у каквој крчми спава у истој соби са непознатим особама; а овде ћемо спавати једни на другима. И ко би рекао да железнице постоје више од једног века. Много удобније сам у својој младости путовао под арњевима на сену од Палежа до Ваљева... И ове три класе, и то је којешта! У првој је најудобније, а у њој се возе они који ништа не плаћају; у другој се возе они који плаћају, као ја, пола карте; у трећој плаћају целу карту. Тако да најскупље плаћају они који седе на тврдој дасци.

Воз је прошао, протутњио је преко савског моста. На некој малој станици после Земуна, путник који је седео према Миловану у углу крај прозора, старији господин у кратком капуту постављеном крзном, сиђе с воза. Онај дугоноги који је седео до њега брзо заузе слободно место, обрадован приликом која се изненада указала да може наслонити главу у једном куту.

Путници су већином дремали. Младић крај врата је непрекидно пушио. Ваздух је био прегрејан, сув, дражио је нос и грло прашином жареном на радијатору.

По поноћи, у оквиру замагљеног окна почеше прелетати електричне светиљке веће станице, на којој Милован треба да мења воз. Један од сапутника помаже му да скине пртљаг из мреже, и пошто се провукао ходником у којем су стајали путници, стаде опрезно силазити наузнак оним стрмим и окрњеним вагонским степеницама, извлачећи с муком пртљаг што су га тешка врата била притиснула. Носач прихвати Милованове ствари, упрти их ременом на леђа, па преко многобројних колосека, газећи снег и блато, под оштром електричном светлошћу, у групи путника, похиташе да уграбе места у маломе возу који је на уској прузи, у диму што је излазио из несразмерно велике округле капе мале локомотиве, био спреман да Милована одведе до Сарајева.