Dubrovački razgovori

ДОЛАЗАК 15

Ни једна зима до сада није Ранковићу тако тешко пала као ова: сипња, нередован рад срца и, најзад, некаква грипа. Све га је то нагнало да потражи опоравка на приморју. Изабрао је Дубровник. Јер за људе као што је књижевник Милован Ранковић, опоравак тела не иде без уживања духа. А за ово последње највише му је обећавао Дубровник.

Ранковић је раније био само једанпут у Дубровнику, давно, пред Балкански рат, али је од тог давнашњег и кратког боравка био сачувао такве успомене на природу, људе и прошлост, да је увек желео да се врати. И ето, тек ће му се данас, после готово тридест година, остварити та жеља кад, преваливши седамдесету, тражи опоравка здрављу које је још недавно изгледало неокрњено. Воз се сада спуштао ка Ријеци Дубровачкој, захуктао од напора кочења, налазећи се по изласку из сваког тунела тек на неколико метара испод онога места где је малочас у супротном правцу прошао.

Зеленило је постајало све чешће и бујније. Појавили су се први чемпреси, уз једну малу камену капелу крај саме пруге, и било их је све више: малих да би се могли у прозору држати, високих, до неба високих, тананих, тамно зелених, који су целој околини наметали лик своје личности.

Силажење дуж Ријеке Дубровачке изазвало је у срцу Милована Ранковића праву детињску радост, одушевљење какво давно није био осетио. Чудио се што су боје тако живе, што је вода толико плава на неким местима, толико зелена на другим, што је тај предео, којега се међутим добро сећао, толико леп. Сад је опазио колико слике временом избледе у успомени, као фотографије дуго држане на зиду. Кроз густо зеленило дрвећа, шибља и жбунова, које се као зид уздизао дуж пруге, указивали су се на махове у сунчаном зраку: бела камена обала са баркама, куће и запуштени дворови, Мокошица на купастом брегу, многа позната места некадашњих шетња. Сву ту лепоту оживљавале су успомене из младости, и Ранковић, наслоњен на отворено окно вагона, гледајући све то, милован ветром пуним мириса и дахова којих се присећао, лепршаве седе косе и браде, непомичног осмеха и притворених очију, предавао се правом физичком уживању, које увек крунише уживања духа.

У Шумету, последњој станици пред Гружем, уђоше сељаци и сељанке у воз. Гледајући лепе црте њихове мушкости и женскости, дивећи се лепоти и уредности њихове ношње, уживајући У звучности њихова говора, Милован Ранковић је осећао да је међу својима. Све препирке пуне мрзости из последњих година