Dubrovački razgovori

ДОЛАЗАК 17

Тада тек осетише да оживљује њихово пријатељство, и Милован стеже руку свога пријатеља, наслоњену на јабуку прне палице, рекавши:

— Лепо ли је овде!

— Е, лијепо, одговори дум-Нико нешто тужним гласом, ставивши руку Миловану на раме.

Још су неко време обојица гледали променљиву слику пред собом, постајући нешто говорљивији, распитујући се о заједничким познаницима. А кад се у њима унеколико смирило:

— Него знаш што, рече дум-Нико, сад ћеш поћи са мном у Град. Све је спремно. Уфам се да ће ти бити добро. Имаћеш лијепу камару и прекрасан Бардин.

Милован рече момку да му изнесе пртљаг и донесе рачун. Потом устадоше и побоше. Милован, омањег раста и трбушаст, са ногама у ногавицама широким као два ступа, крупне главе, висока чела, духовитог, доброћудног осмеха у дугој бради, врло благог и топлог погледа под црним веђама које су међу белином косе и браде одавале неки унутрашњи плам и младост. Дум-Нико, висок, крупан, широких леђа нешто повијених, црвена врата, од чега су одударале врло нежне црте лица, сетан поглед иза златних наочара и танак нешто дужи нос.

Као што су на изглед били различни, дум-Нико Скочибуха и Милован Ранковић разликовали су се и по своме образовању, и по својим схватањима, и по средини у којој су постали и живели. А ипак су били велики пријатељи. И управо стога су били ретки пријатељи што их је спајало нешто дубље од онога што везује једномишљенике.

На Милованов предлог сели су у „кароцу“ а не у ауто, да би боље видели. Гледао је Милован Грушку луку, велике црне трговачке бродове, путничке беле и сјајне, катарке и једра трабакула и брацера, на којима се крчмило вино и уље, или са којих се искрцавао песак, камен, дрво, гледао је онај народ сељака, радника, мрнара, продаваца рибе и зелени, „факина“, и радовао се на помисао какво ће то уживање бити шетати беспослен на млакоме сунцу међу тим људима и стварима, застајкивати, гледати и ослушкивати најмелодичнији говор нашег језика.

Од луке, пут, одвише узан за саобраћај кола, трамваја и пешака, стрмо се пење, између Грушког поља с леве стране и реда лепих нових двораца, с десне стране, са цветним белим терасама са којих висе вињага и вреже. Одједном успон престаје, ред кућа се прекида, и са једне проширене заравни, сасвим изненада за необавештеног, укаже се широм отворена морска пучина.