Dubrovački razgovori

20 АУБРОВАЧКИ РАЗГОВОРИ

Дуго година професор у дубровачкој гимназији, сада у пензији, Божо Гргуревић је живео сам у родитељској кући на Пустијерни, читајући много, свирајући виолончело, дружећи се с малим бројем одабраних пријатеља, међу којима је био дум-Нико Скочибуха.

Седећи под одрином, уз чије се витке келомне увијала још оголела стара лоза, разговарали су о здрављу и болести, о храни, о времену. Тога јутра дувао је лак маестралић и набирао море које се опажало између Ловријенца и Вјешала, и са којега Милован није скидао очију. Он се похвали својим пријатељима како се добро осећа и лако дише, а Гргуревић му рече:

— Е, да, данас пуше маестралић, али ћеш виђети како ће ти бити кад стане пухат шилочина. Немој се тада препасти, јер никоме од нас није тада добро и слабо се спава.

— Откако сам овде, изјави Милован, спавам одлично, како одавно нисам. Ако сањам, само пријатно сањам. Тако сам прошле ноћи сањао свакојако цвеће, које сам редом мирисао и сваки сам мирис осетио. Чудно је да сам њушећи непознато цвеће и траве осетио у сну и нове мирисе, дотле мени непознате. У сну се, дакле, машта протеже и на нос.

— Сумњам, одврати Божо Гргуревић, с осмехом, да се у сну, као и на јави може замислити ишта ново што не би било само комбинација познатога. Као што на јави не можемо замислити неки мирис који нијесмо дотле осјетили, тако исто мислим да се ни у сну то не може догодити. И највећи људски снови изграђени су из стварности... Него кад је реч о сновима, да вам приповидим што сам прије неку ноћ уснио.

ХМ тај мах зазвони звонце у врту, неко са горњега спрата потеже коноп и врата се на врту отворише. Био је то капетан Лесо Калуђеровић, стари поморац који је некада заповедао бродовима професор-Божина оца, редован члан овога друштва, које је радо слушало његове приче и доживљаје и уживало у поморчеву здравом и прилепчивом смеху којем није било равна.

Госпођа Маре послужи друштво розолијом и кафом и седе међу њих.

— Дакле ево шта сам снио, рече Божо Гргуревић испивши чашту на искап.

„Мснио сам чудан сан. И као што бива често у сновима, у њему је било доследно готово све, изузев хронологије. Изгледа да вријеме не постоји за снове те су могућни сви скокови и анахронизми. У томе сну било ми је четрнает година, а говорио сам као што бих говорио данас, кад ми је неколико пута толико љета.