Ekonomist

45

чисто заштитног, царинског карактера, у области аграрних производа.

Што се пак тиче специјално аграрних земаља, у које долази и Краљевина С.Х.С., оне у овом питању смањења увозних царина на неопходне артикле, могу бити утицајем природе, као првог и есенцијалног фактора производње, стављене у две разне ситуације.

При рђавој жетви, аграрне земље, услед већег скакања цена аграрних производа, могу лакше прихватити и спроводити политику смањења увозних царина. Могу зато, јер ћеи оборене цене, које несумњиво резултирају из смањења увозних царина, бити лакше у земљи примљене односно брањене.

При доброј жетви пак, кад су цене аграрних производа већ и иначе мање и кад падају, несумњиво ће се много теже, или се неће чак моћи никако ни примити, ни бранити, ма каква смањивања увозних царина. Опозиција аграраца овде постаје опозиција већине народа и она је у поменутом случају несаломљива.

Отуда, по нама, привредни интереси Краљевине СХС. као претежно аграрне земље, говоре више за то, да држава задржи себи и резервише неограничено право аутономног смањивања царина према приликама, од случаја до случаја, од жетве до жетве, т. ј. да у овом питању не везује себи руке никаквим преалабилним обавезама. Ово у толико пре, што се оваква генерална смањења увозних царина донекле дају постићи и путем везивања редовних, обичних, тарифних, трговинских уговора, односно путем закључених највећих повлашћења у њима,

Сем овога при третирању овога питања о смањењу увозних царина на неопходно нужне артикле, не треба сметнути с ума, да овде велику улогу игра и фискални интерес дотичне земље, који се не да, ни тако брзо, ни тако лако заменити и накнадити другим изворима.

На послетку не малу тешкоћу, код овог питања смањења увозних царина на неопходно потребну робу, чини и сама неодређеност, непрецизност и права еластичност самог појма: „неопходно потребна роба“ појма, који је био без сумње врло релативан. Јер, што је неопходно потребно у једној земљи у другој није. Зато би било нужно у сваком случају, баши