Ekonomist

325-

morala je već po зисаји okolnosti biti vrlo neoseltna. Ipak доzvoljeno je zaključiti da reforma radnog vremena ne samo nije bila odgovorna za nedovoljnu proizvodnju već se nametala kao „nužda vremena“ za obnavljanje fizičke snage i uzdizanje morala. A s pogledom na docniji period može se ukazati na fakt da, u koliko su se opšte prilike poboljšavale i približavale normalnom stanju, uz meprestani postupan porast radnikova prinosa, zapaziio se ı prilagođivanje opšte privrede novom režimu rada.

У. р. У

ПРИВРЕДНА ХРОНИКА

Из праксе Државног Савета по финансијским споровима.

Il. — Ђ. Б. трговац из Београда, поднео је тужбу Државном Савету противу решења Министра Финансија (Ген. Дир. Царина) од 20. Децембра Ц.Бр. 55974. Тужбени наводи су следећи: „Царинарница у Прахову донела је под Бр. 95. од 283. јануара 1923. године решење, да се од мене има накнадно наплатити разлика између монополске таксе на со наплаћене код исте царинарнице по декларацијама У.Бр 6. од 14. марта, У.Бр. 7 од истога дана и У.Бр. 10 од 19. марта 1922. г. и повишене монополске таксе на со по решењу и наређењу Монополске Управе које је објављено у броју 60 „Службених Новина“ од 17. марта 1922. године.

У мојој жалби против овог царинарничиног решења, упућеној Министру Финансија, ја сам изложио, да овом накнадном наплаћивању нема места, јер је право потраживања Цари„нарнице према мени у смислу чл. 57. цар. закона застарело, а сем тога навео сам, да се ова разлика не би смела од мене наплатити ни у случају, да је царинарница ту наплату од мене тражила у законом року од шест месеци, јер је со оцарињена у времену када царинарници још није било познато решење Монополске Управе којим је монополска такса на со повишена. На основу ових разлога молио сам, да се решење царинарничино поништи.

Министар Финансија — Генерални Директор Царина није усвојио моје разлоге, већ ме је одбио својим решењем од 20. децембра 1923. године Ц.Бр. 55974. Ово решење саопштено ми је у београдској царинарници на Сави на дан 23, априла ове године.