Ekonomist

= = 327

решење, да би се противу истог могао жалити Г. Министру Финансија, па до дана када ми је саопштено решење царинарнице праховске од 28. јануара 1928. г. Бр. 96, опет је прошао рок знатно дужи од шест месеци, дакле још и по други пут наступила је засарелост, јер је јасно да у целој процедури око наплаћивања мањака по чл. 57. цар. зак. никада несме настати пауза од преко шест месеци, а да се у томе времену интересованом сопственику робе нити учини какво саопштење, нити достави ма какав акт или позив. Чини ми се, да сам приликом ранијег разгледања аката у њима видео неке позиве београдске савске царинарнице, али ти позиви мени никада нису достављани, већ је на њима назначено, да ме нису могли пронаћи или да нисам у Београду, или томе слично. Такво је поступање неправилно, јер ако ме нису могли пронаћи, онда се имало саопштење позива извршити путем и начином предвиђеним у закону о поступку судском или другим законима, на пр.: објављивањем позива у Службеним Новинама. Овако пак држим да се не може сматрати да је оваквим позивима прекинута застарелост.

Што се тиче другог мог разлога са кога сам Министра Финансија молио да поништи решење царинарнице, да кажем само ово: налазим да је незаконито, па чак и противно Уставу решење Монополске Управе које се објављује тек 17. марта 1922. године, а каже се у њему да повишење монополске таксе важи још од !!1. марта исте год, јер никакво наређење које задире у приватна права и интересе не може имати важности, док се исто прописно не обнародује. Па и кад се обнародује, треба да се остави року коме ће не само заинтересовани, него и саме власти моћи да сазнаду за њега. Неоправдано је да се од трговаца накнадно тражи ма каква нова дажбина, кад је он декларацију већ уплатио, а робу подигао и продао, а за ту нову дажбину није могао знати, јер о њој још ни царинарница није била извештена. Таквим начином врши се неправедно оштећење трговаца, а не даје му се никаква могућност да од купца добије за то ма какву накнаду“.

Отужбено решење Министра Финансија од 20. децембра 1928. год. Ц. Бр. 55974 гласи: „Расмотрио сам овај предмет па сам нашао, да је потраживање молиоца неосновано из разлога, што позивању жалиочеву у даном случају на застарелост нема места, јер је њему прво потраживање царинанрнице саопштено у законом року од шест месеци, а друго саопштење, са предајом формалног решења, извршено је исто тако у законом року, јер између једног и другог акта царинске власти није протекао законски рок од шест месеци,

Исто. тако нема места жалиочеву позивању да је он оца-