Ekonomist

65

и примењује царинска стопа. Бр. 959 2-а опште царинске тарифе предвиђен је у ХТУ. делу, у коме су одређене стопе Ba метале и израде од њих. Под тај број спадају »остале на другом месту напоменуте израде од лима«. То значи, да тај број важи за све израде напоменуте у ХТУ делу. Међутим, у томе делу предвиђени су, без мало, искључиво предмети потребни за. израду предмета који тиме добијају дефинитиван облик и који су намењени одређеној сврси. Према томе, међу предмете не могу да спадају и они по којима је покренут овај спор, јер су они потпуно израђени. Као такви они су изречно предвиђени У ХТУ делу опште цар. тарифе, који обухвата машине, апарате ит. д., и то под Бр. 641, по коме се царине све машине и апарати на другом месту напоменути или који се нигде не подразумевају. Према тако јасном наименовању а по приложеним о DE парински савет био је дужан као и надлежан према чл. 54. цар. закона, да поништи погрешно мишљење царинског биро-а при београдској царинарници, што је одобрио и Мин. Финансија. У препису тужбеног решења погрешно је наведен број 559 Ја отште цар. тарифе, што се види из оригиналног решења, па та грешка нема никаквог утицаја на расправу овога спора«.

П. — Задружна Банка из С. изјавила је тужбу Државном Савету противу решења Мин. Финансија од 15. септ. 1922 Бр. 57492 којим су одбијени од тражења да им се врати дажбина наплаћена код царинарнице која је по мишљењу тужилачке банке противуваконо наплаћена. Министар Финансија актом од 10. ХТ. 1924. г. Ц.Бр. 58949 наводи : »Да остаје при равлозима у отужбеном решењу и да не може усвојити разлоге у тужби, пошто ничим није докавано, да је тужилац био спречен од стране царинских чиновника да декларацију уплати у очи дана повишења монополске такев. Шта више. што не би се смело ни претпоставити, јер би на тај начин могао сваки да се изговара и да тражи повраћај.

Расматрајући овај случај по тужби Државни Савет је пресудом својом од 19. новембра 1924. године Бр. 36801 поништио горње решење Мин. Фин. са следећих разлога : »Не може остати у снази тужбено решење као противно чл. 56. цар. закона. Овај пропис условљава тражење повраћаја наплаћених царинских дажбина једино роком. Према томе сасвим је споредно којим је путем поднесена молба за повраћај. Сем тога, тражење повраћаја није се могло одбити са тога равлога, што је било упућено Ген. Дирекцији Посред. Порева јер је жалилац на то наведен решењем в. д. управника с-ске царинарнице Бр. 2621 од 28. априла 1922. године. Не може да опстане ни равлог одбијања истакнут у одговору на тужбу, да тужилац није доказао да је кривицом надлежних царинских органа уплаћена декларација тек 14. јануара 1921. године. Тужилац је тврдио, и ту своју тврдњу поткрепио декларацијом с-ске царинарнице Ув. Бр. 4177-21 да је по њој прорачун дажбина извршен 13. јануара у

«