Ekonomist

918

prestanu one okolnosti ı potrebe, Које su ih diktirale. Samo one zabrane, koje. ne nanose nikakve štete drugim državama, a Čije bi ukidanje pronzrokovalo neprebrodime teškoće dotičnoj zemlji mogu se smatrati za stalne. Bilo je medjutim država koje svoje zabrane nisu mogle da prijave za vreme većanja ove konferencije već su zahtevale da mogu staviti svoje rezerve docnije, pošto budu proučile mogućnost reperkusije zabrana drugih država. Prema tome je konferencija postavjla čitav sistem raznih rokova, starajući se da iskoristi taj sistem u svrhu dobivanja što većeg broja potpisa koje bi predstavnici država stavili pod konvenciju odmah po zaključku ove prve konferencije. Ima prema tome zabrana koje Je ispitala i primila već ova prva konferencija ı koje odmah mogu ući u konvenciju, ako zemlje koje su ih postavile konvenčiju odmah ı potpišu. Sve ostale zabrane moraju biti prijayvljene do 1. februara 1998. god., ali samo od onih zemalja koje do tog datuma potpišu konvenciju. Sve ove rezetve saopštiće Generalni Sekretar Društva Naroda Visokim Ugovornim Stranama, koje će svoje primedbe na ove rezerve rmatri da dostave Generalnom Sekretaru do 1. maja 1928. godine. Te nove reserve ı te primedbe ispikaćo nova konferencija potpisnika konwencije, koja bi se sazvala izmedju 15. juna i 15. jula 1928. godine. Ova će konferencija, osim toga, imati da utvrdi datum stupanja na snagu i krajnji datum za donošenje ratililkacija ove konvencije. Ako po isteku toga roka ne bude onih ratifilkaija kojima se uslovljava stupanje na snagu konvencije, Generalni Sekretar Društva Naroda posavetovaće se sa članovima Lige 8#a državama nečlanovima u čije ime konvencija bude bila ratifikovana o tom, da li valja, i kraj sveg tog, staviki Ronvenciju na snagu.

Ova konvencija može biti potpisana do 1. januara 1929. god. od članova Društva Naroda ı svake države koja nije član, a koja je predstavljena bilo na kolerenciji ili kojoj Je Savet Društva Naroda u tu svrhu dostavio Jedan primerak ove konvetcije. Što se tiče držanja predstavnika pojedinih zemalja i njinih delegacija, najbedniju је ulogu igrala ovaj put boz sumnje Velika Britanija, ne samo s obzirom na njena poznata načela slobodne irgovine, već naročito s obzirom na njeno držanje prilikom Modjunarodne Mkonomske Konferencije, na kojoj su njeni predstavnici uspeli da prenesu celu težinu i važnost konlerencije od industrijske na trgovačku sekciju, i to jedino u svrhu otklanjanja smelnji medjunarodnog prometa koje navodno najvećma škode Velikoj Britaniji i njenoj privredi. Ovako držanje Velike Britanije omelo je donošenje jedne uspele konvencije, jer je dalo povoda podražavanju ostalih država u pogledu zabrana i zbog toga uspostavljanju jednog dosta komplikovanog sistema, kao ı polrebi jedne nove konferencije. КАМ

Prancuzi su smatrali pitanje ukidanja zabrana ı ograničonja izvoza i uvoza kao jedan deo celokupnog ekonomskog problema