Ekonomist, Jan 01, 1928, page 22

права министрових на једно колегијално тело као што је Управни Одбор какав је случај код иностраних железница.

Али код нас усвојита тај европски тип управних одбора било би и сувише ризично с обзиром на оваку неорганизованост самих железница, а нарочито с обзвром на стање наше данашње друштвене средине,

Да би се отклониле те многобројне надлежности није тешко поставити принцип на коме треба да почива једна еластична и за рад способна администрација. Тај би принцип гласио: довести у непосредни службени однос оне стручне органе, који рукују саобраћајем са оном инстанцијом, која има право: одлучивати,“ :

Тај принцип нису схватили они, који су радили Уредбу од 1921. г. те су.између органа, који врше саобраћај, овде обласних дирекција, и инстанце, која има право решавања, овде Министра Саобраћаја, интерполовали још једну инстанцију, која нема атрибуте централне управе. То је направило пат пометњу у врховној управи над железницама.

Да видимо сада како изгледа нова Уредба од 30. марта 1927. године.

Пошто је за доношење ове Уредбе постојало само законско овлашћење а не и сам закон, који би имао да реши принципијелна питања у организацији железница, какав је случај код свих без изузетка иностраних железница, то она има карактер закона. Међутим у њу су ушле ствари, које се регулишу не само законом већ и оне, које се детаљишу Уредбом па чак и оне, које су предмет обичних свакодневних наредби. Изгледа да је тенденција ове Уредбе била та, да тачно прецизира дужност и права сваком органу почевши од Министра до шефа станице; мислило се дакле да се на тај начин реши деликатно питање надлежности, које данас прави највише тешкоће у администрацији. Због тога је ова Уредба испала тако опширна и пре личи на какве службене инструкције, него ли на Уредбу која замењује закон,

Међутим баш та идеја детаљисане надлежности и то путем тако рећи закона, да то неби могао неко тобож кварити, показује најбоље, да се ствар у суштини није разумела и правилно схватила,

Један овакав закон никад се без велике нужде не упушта у детаље већ он постави само принципе и решава само начелна питања, а уредбе и прописи који се на основу закона издају, детаљишу те принципе који су у закону постављени,