Ekonomist
62
Т. Петровић цитира три примера за које вели да их је нашао у огласима, Ми ћемо се ограничити на први пример, пошто су остала два истоветна, само се разликују у цифрама. Г. Петровић цитира пример некога који продаје своју кућу за 1,000.000 динара, у коју суму улази и дуг Д. Х, Банке од 500.000динара. T. Н, вели да је немогуће претпоставити да дужници Д.Х, Б. продају своје куће гачно по цени коштања, и онда он долази до аподиктичког закључка да је сваки од њих урачунато у продајну цену 20%/ зараде ако није и више, Г. Петровић изгледа не допушта да многи кућевласници продају своја имања и са губитком, као што се то може из многих примера констатовати,
За овим г. Петровић вели дословце: »Према томе... по одбитку 20% зараде, што на 1,000.000— дин. износи 200.000кућа стаје 800.000— дин, Кад се од шога одбије 500.000'дин., колико је узео зајам од Хипотекарне Банке, излази да оно његово шмање, на које је добио зајам од 500.000'— бин., није имало већу вредност од 300.000— динара. Од некадање Управе Фондова он би на ту подлогу добио највише 150.000дин, Садања Хипотекарна Банка дала му је шри пуша толико и нешто више |«
И онда г. Петровић да би ваљда. оставио што јачи ефекат понавља исти пример, само са разним цифрама, још два пута,
Логичан закључак по г. Петровићу из ове феноменалне поставке био би овај: Кад неко задужи своје имање код Д.Х, Банке (или иначе), онда то значи да задужено имање вреди за шолико мању суму колико износи дуг. Т. Петровић дакле долази до једне нове математичке аксиоме: вредност имања равна је суми процењене вредности по одбштку свих дугова. И на тај начин, у крајњој линији, опет по г, Петровићу, долазимо до следећег апсурдитета: Једно имање које има толика дуга колико износи његова вредност, то имање не вреди ништа.
Разумеће свако да је на основу оваких апсурдних и немогућих поставака, цела калкулација г. П. скроз погрешна и ништавна, као и његов крајњи закључак; »да Д. Х. Банка даје зајмове не само преко укупне вредности дужног имања већи на подлогу свога новца, (2!!)
У целој овој ствари чудновато је да г. Петровић у свима овим примерима не сматра продајну цену као меродавну. Истина је, да продајна цена може неки пут бити и већа од стварне, То су случајеви где појединци плаћају извесна имања више