Ekonomist

ПРИ о»

главном држао идеја изнетих у врло доброј тези његовог француског колеге Рт. Ргејоба о истом питању, уздржавајући се коментара и закључака. Отуда овај лео тезе остаје непотпуњ јер не садржи никакво саотиштење од свега онога што се са Прив. Саветом и у ИП. С. урадило последње две — три године. Недостатци који се-ту појављују не понављају се у партијама где се говори о Француском, талијанском и на-

шем покушају, ако се уопште о њему

код нас може говорити. Простор нам

не допушта да поновимо макар и на

најкраћи начин, оно што је г. Мојић казао у том другом делу своје тезе; али не можемо а да му не лризнамо објективност и богату разложност документацију којом се одликује. Ту је све марљиво прикупљено и изнето што је било потребно за једну овако општу студију, па чак и више него што је потребно. Доказ је зато говор о покушајима о установљењу Привредног (Савета код нас и његовим погледима и говорима у јавности.

Најзад, писац излаже свој укупан поглед-на цело питање и закључак, па вели да у ничему није противан тежњи да се извесне групе и интереси боље заступе, јер се може десити да дође дан који предвиђа г. Дигуи, да држава не може да обузда професионална груписања и њихове радње, те препоручује онима који управљају јавним стварима да воде рачуна о свима снагама

које избијају из друштва као и о њи-

ховом искоришћавању. Ту сасвим умесно примећује писац како се претерује са значајем друштва и подцењивањем улоге појединца у њему. Слободан појединац остаће и даље покретач и носилац целокупног напредка, па зато не треба говорити о његовом утопљавању у гомилу. Следствено, писац остаје при садањем систему демократије и умереног индивидуализма.

Иначе, писац сматра да се не може

бранити мишљење о укидању политичког парламента и његовом замењивању“ са професионално-привредним, поред. свих замерка које заслужује политички парламенат. Прво зато што, по мишљењу аутора, привредни парламенат не даје довољно гарантије да Бе водити рачуна о општем интересу већ само о посебним интересима појединих професија и група које евентуалним коалицијама могу да се огреше о права и интересе осталих, а други главни аргуменат је у томе да тај парламенат неће бити тако стручан економски и да ће се руководити политиком у свом раду. У потврду тога могло би се истаћи да је у Немачкој искуство показало да је Стинес, који је “у својим рукама држао неколико привредних грана у Пр. Савету и преко њих водио своју политику чији се утицај осећао у Савету. Зато уважавајући све те разлоге, писац мисли да у политички парламенат не би требало дирати, али би се исти могао допунити привредним парламентом који би имао помоћну и подчињену улогу управо саветодавну улогу с извесним правом подношења законских предлога. Јер је, по мишљењу писца, немогуће одредити тачно надлежност и однос између два парламента. Тешкоћа долази отуда што се на пример приликом потребе дозошења закона о становима не би знало да ли тај закон улази у категорију закона економске природе или политичке природе, те се не би могло одредити који је од два парламента позван да решава о томе питању. Могло би се додати да то није искључива тешкоћа него да их има и других о којима је писац више мање говорио. Међутим, писац је, по нашем мишљењу, пропустио да говори о најважнијој тешкоћи која чини да привредни парламенат остаје једна утопија, и ако је писац говорио иначе о односу та два парламента. Јер, од две ствари једна је могућна; да један од два парламента до-