Evropa i Balkan : diplomatska istorija balkanskih hrišćanskih država u XVIII i XIX veku. Knj. 2, Evropa i Crna Gora. Sv. 1, Crna Gora između Turske, Rusije i Mletaka u XVIII veku

128 СМРТ ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈА У РУСИЈИ

горекога народа“: и осим тога послала је владикама по једну медаљу свога крунисања, а у новцу за обојицу 100 дуката (Драговић, !. е., стр. 29. и даље). Владика Василије био је сувише бистар човек да не разуме да је Пучковљев извештај узрок што се сада из Петрограда саветује Црногорцима да буду на миру не само с Млечићима и Дубровчанима, него и с Турцима, ес којима морају или непрестано да се бију, или да плаћају харач као и друга раја. Он је осећао потребу да пошто-пото побије клевете Пучкова, које могу лишити Црну Гору сваке помоћи и заштите из Русије (Драговић, 31.. Осим тога, он није никако напуштао своју главну мисао — „заведеније правитељства и народнијех школа у Црној Гори“ (С. Милутиновић, стр. 91.), па му је и због тога ваљало поћи у Русију да доведе ону „ђецу“ црногорску с наука (а није ни слутио да се ниједно од те деце неће више хтети враћати; после племићске школе у Црну Гору...) СО тих разлога, и ако није добио тражено допуштење за то, владика Василије оде и по трећи пут у Русију 1765., и понео је писмо митрополита (Саве од 17. маја 1765. у коме се доказује да Црногорцима „није вајде градити мир с Турцима“, јер ови само гледају да их униште. Њима треба да се заведу закони у Црној Гори; и зато, без икаква „замђшателљства и турбаши“, шаљу баш владику Василија, кога сви на ц. двору знају као највернијег слугу Њ. Ц. Величанства, и ако о њему виси „живот свију нас“, да се он поклони царици, дз јој честита ступање на престо и да измоли ит.д. Интересантно је да је на овом писму потписан митрополит Сава и нико више од главара, по чему би се могло закључити да је при овом изашиљању ипак било некаква „замјешатељства“ од стране оних главара за које је Пучков тврдио да нису пријатељи Василијеви... Дочек на који је владика Василије овога пута наишао у Петрограду, био је тако хладан (њему и јеромонаху Јосифу „Вукићевићу и јерођакону Петру Петровићу, доцнијем владици Петру. Т — дакле свој тројици —- давано је свега по две рубље дневно, и то само од 9. децембра 1765. до 31. јануара 1766., да се