Evropa i Balkan : diplomatska istorija balkanskih hrišćanskih država u XVIII i XIX veku. Knj. 2, Evropa i Crna Gora. Sv. 1, Crna Gora između Turske, Rusije i Mletaka u XVIII veku

МИСИЈА ПОТПОРУЧНИКА ТАРАСОВА 135

само на његово проклетство кривцу, ако овај ту казну зарезује, јер многи од њих презиру ту клетву и сматрају је као врло слабо оружје. Пре неколико година, Црногорци су своје архијереје сматрали као свеце и слепо су им се покоравали; али од како је пароле почео да се назива црногорски „повелитељ“, Црногорци не могу да га трпе, изјављујући да они имају да га поштују само као архијереја, а иначе су они сви тако исто племићи (благородни) и независни као што је и он, и ниједан не зависи ни од кога.

Тако исто и остали главари („начаљники“), осим чинова својих звања, немају никакве власти над другима, јер те чинове не добијају по својим заслугама, него по старешинетву породица; и свако село по својој вољи поставља себи старешину, изузимајући гувернадура, кога цела нахија бира, при чему продире онај кандидат који за себе придобије највише угледних људи; а сиротиња пристаје на свакога, јер од њега после зајми новаца, хране и свега што јој треба. Ти су чинови у осталом само празне титуле старинских обичаја. У ствари, народ не слуша своје главаре, него само онда кад му наређују оно што му је по вољи; јер у том народу нема никаквих права или закона о послушности и покорности, већ по свом незнању немају ни појма о „благочестију“, него се руководе једино својим слепим нагоном. (уди се у њих тачно онако као што је бригадир Шучков описао.

Земљорадња је у њих, због каменитости целе области, у тако бедном стању, да се народ једва може нахранити: сем једино Паштровића, Грбља и Црмнице, где има нешто земље равне и подесне за земљорадњу, за винограде и за маслиново дрвеће. Како у Црногораца нема занатлија, а земље за обрађивање има мало, то се много њих одаје крађи и пљачкању. То раде нарочито они који се налазе дуж босанских граница, где нема никакве земље за обрађивање, и где пљачкају не само Турке, него и оне Црногорце који плаћају Турцима харач; при чем обично опљачканог Турчина и убију, „за спасење своје душе“, у чему их и њихови духовници подржавају; као што је било пре две го-