Evropa i vaskrs Srbije : (1804-1834) : s jednom kartom u boji

324 ЕВРОПА И ВАСКРС СРБИЈЕ

у неповерење. У октобру 1826 г. турска влада је узела на себе обавезу да њихове ствари уреди са српским депутатима најдаље у року од осамнаест месеци. Дотадашња депутација напустила је Цариград крајем Фебруара 1827 г.') Међутим турска влада је ћутала и није никако тражила да се пошље нова депутација. У томе је и београдски везир Абдурахман паша премештен у Босну и на његово место постављен Хусејин паша из Никопоља.

Узнемирен стицајем тих околности Милош је решио да. пошаље нове депутате и не чекајући позив турске владе, ни руског посланика, кога је за то раније молио. Он им је препоручио да, радећи да добију за Србију повластице које се налаз у Акерманској Конвенцији, нарочито настану на томе да се њему призна титула наследног кнеза, да у том питању ни најмање не попуштају и да га извештавају о сваком одговору владе.з)

Милош није имао илузија о тешкоћама које ће Турци исвити свима тим захтевима и покрај изванредних услуга која је он учинио турској влади у критичним приликама за њу, одржавајући ред у земљи од почетка грчког устанка. Питање о наследном кнежевском достојанству у његовој породици није било чак ни поменуто у Акерманској Конвенцији. Било је, дакле, готово немогуће очекивати да ће турска влада лако учинити тај уступак. Али Милош се ипак надао да пе она, у интересу Турске, тежити да привеже за себе Србију. У једном акту, који је састављен у име народа, он је изнео све своје дотадање заслуге за одржање српског народа у покорности султану и истакао је да ће земља, ако јој се не да наследни кнез, бити изложена утицајима са стране и да ће.сваки избор новога кнеза изазивати нове интриге и борбе. Ударио је нарочито гласом на штетне резултате управе повремених кнезова Влашке и Молдавије, који су, водећи највише рачуна о својим личним интересима, притискивали и глоболи народ и, по свом одласку, оставили у земљи незадовољство и буну, који нису у интересу турске владе. Што се тиче реда наследства он је налазио да кнезу треба оставити право да „у договору са Сенатом, стареПА и народом изабере свога наследника из своје породице, не по прворођењу, него по способности за управу. У)

Осем тога извесна питања и ако су била предвиђена том конвенцијом, требало је претрести и ближе одредити; таква су била питања о ограничењу шест нахија, о утврђењу данка и о уређењу законодавства и полиције. Могло се очекивати да ће влада тражити решење најмање корисно по народ и да ће себи оставити могућност да се меша увеку унутарњу управу

1) У Цариграду је остао само Илија Марковић да прими нове депутате и да им спреми стан.

2) Наставленије, од 27. фебруара 1827. (М. Гавриловић. Исто. П!. Прилог 1.)

Еау