Francuski romantičari i srpska narodna poezija

Бо

су далеко од француских узора из седам- + наестог века, он се одлучио да штампа | своје преводе, који су прво били писани

за ужи круг пријатеља. Он се држи спо-

собним за те преводе јер мајка му је

била Морлакиња из Спљета. („Морлаци су

становници Далмације који говоре словен-

ски или илирски“). Сем тога, он је много

путовао и обишао све крајеве од Грста

до Дубровника, чешће је на дуже време

залазио и у Босну иу Херцеговину, „где

се илирски језик сачувао у свој својој

чистоти“, и том приликом слушао је од-

ломке старинских песама.

Те песме певају словенски барди или гуслари (јопешт5 де сила). То су сиротни старци, сви у ритама, који иду по селима и уз гусле певају романце. Беспослени људи, „а Морлаци не маре много за рад“, слушају их и дарују. Каткада гуслар застане у сред певања, на најзанимљивијем месту и неће да продужи док му се не плати. На пример у песми „Лепа Јелена“ гуслар овако вели: „Поседајте око Јована Бјетка (јеап Веско) сви ви који хоћете да знате жалосну причу о лепој Јелени и Тодору Конопки (Копорка), њеном мужу.