Geografsko znanje o Srbiji početkom 19. veka : (sa dve karte u prilogu)

43

преводу приложену Вајнгартенову карту је транскрибирао ћирилицом Василије Николић, „ученик у Ц. К. политехническом Јнсттуту у Бечу“; он ју је и у камен резао. i

Милошевић је у свом предговору јако неспретним језиком лошим стилом описао своје родољубиве осећаје, ради којих се латио превађања, Вајнгартена. Па то је ипак један дирљив докуменат. Милошевић је знао веома мало српске прошлости, још мање су му биле познате Орпске Земље, али је свеједно био поносит Србин и желео се показати својој нацији чим било захвалним и корисним. Он је осећао цели српски народ — само што не вели несрећом сједињен — као једну велику породицу, која се усталаса већ при спомену драгог имена српског. „Јпобовђ и предпрочитанје своего рода Сербину е наипаче свопствено“. Србину, вели, ништа није прече него да се упозна са српском прошлошћу и садашњошћу. „Расположенје ово“, наставља Милошевић, „Сербскогљ духа и чувствована мене е ободрило, книжицу ову на Сербскји езвкљ превести и издати, кол све, что лобопњтсво правогљ родолобца искати може, у себи вократић содержава. У землеописано свакји е предметђ ове землћ что точнје изображенђ, о коихљ топограф!ческомђ и штатјстческомђ описанио ова книжица далше дћла, како ти и знаменита у Сербји изљ древле до настошцегљ времена бОевшансе Гстор!ческа приклоченја накратко описуе, и служи за клочићђ ко второмљ за печатноо опредћленомљ — Зачатје и конецљ Сербјанскогљ сљ Турцв бол — повђдакцемђљ моемђљ преводу“. Он је, дакле, поред све своје невештине у књижевним пословима, замислио исто дело као и Вук — модерну српску историју с једним географским уводом — које би тако саставио што би издао прво превод Вајнгартена па онда барона Маретића. Зато у предговору "даље и говори највише о историји и кује у звезде Рајића, као што је чинио и Никола Стаматовић. Њега је подједнако занимало знање о Српским Земљама као ио старинама у њима. Стога је потицао војвођанске Србе примером мисионара, који с највећим опасностима за живот обилазе дивље земље, и бодрио их да пређу Саву и Дунав и да свестрано проучавају Србију, обећану српску земљу, колевку славне прошлости и наду лепе будућности. Лепшег и достојнијег занимања за њих он не зна: „кол бв: забава за нихђ сходна бвти могла, развћ себе и умђ свом музамђ посвђшавајоћи, о благопросвћшценпо нацје бдитиг“ Он сам није сигурно могао прећи у Србију, али је место себе испратио своју књижицу.

Поштене намере и лепе жеље нису могле помоћи Милошевићу да добро преведе Вајнгартенову студију о Орбији. Он